PONEKAD JE ZA IGRU DOVOLJNA JEDNA KREDA

– Bole me noge… Oću kući… – cvrčala je Nina svaki put kad bi išle u šetnju. Razume se kući su igrice i crtani.

Dete jednostavno ne voli da šeta. Ne predstavlja joj nikakvo zadovoljstvo da ide bez cilja negde, samo da bi išlo.

Mislim, to i mogu da razumem, s obzirom da je verovatnoća da četvorogodišnjakinja sretne nekog poznatog u šetnji, priznaćete … vrlo mala. Osim ako ne šeta isključivo oko svoje zgrade i vrtića. Za neke druge destinacije… teško da ima šanse, a sa tim i motiv.

Postalo mi je jasno da je bol u nogama usko povezan sa motivom onda kada smo išle u igraonicu na kraju grada. Bio je lep prolećni dan, pa sam htela da ga iskoristimo da odemo pešaka po suncu umesto da odemo kolima. Iako je igraonica bila daleko i za mene, nju nisu bolele nogice. Ma, ni jednom. Ni prstić. Jer, znate šta, mi smo išle negde gde se njoj BAŠ išlo. I imale smo cilj.

Zašto ne bi kreda u mom džepu oživela bajku?

Napipam u džepu kredu. To me je dovelo do jedne ideje.

Kako sam odrasla na bajkama setila sam se priče o Ivici i Marici. Tačnije onog dela sa kamenčićima. Jedino što ja toliko kamenčića nisam niti imala niti mogla da ponesem… Mislim, ko u šetnju ide sa kilogramima kamenja?

Ali ja imam nešto drugo, nešto što može da bude dobra alternativa – KREDA.

KAKO SU OD KREDE NASTALE IVICA I MARICA?

-Nina, hajde da se igramo Ivice i Marice?

AJDE!!!!

Mislim da svako dete u tom nekom uzrastu želi da oponaša bajke i pričame koje sluša. A ova priča je bila savršena za to.

-Slušaj me. Evo ti kreda. Sada ćemo da ostavljamo tragove svuda gde budemo išli, da se ne izgubimo…

Samo saznanje da ćemo da se možda „izgubimo“ unelo je u našu igu dozu rizika…

-Ali pazi, moraš svuda… To je mnogo bitno. Posle kad krenemo kući tražićemo ih… ići ćemo za njima i oni bi trebali da nam pomognu da nađemo put kući. Da se ne izgubimo. Da li hoćeš da probamo?

-DAAAAA

Tako je krenula naša višesatna šetnja… Par koraka, pa iks. Par koraka, pa strelica… I tako je Nina predano ostavljala tragove na svakih par koraka, i zamislite ni jednom je nisu zabolele nogice.

A gde su u stvari Ivica i Marica?

Ova igra-šetnja postala je mnogo uzbudljivija nego što sam očekivala da će da bude.

Par puta smo se čak i „izgubile“. Ali, sva sreća imale smo Ninine znakove.

Mislim da je i sama činjenica da nas je Nina vratila kući uticala malo na njeno samopouzdanje.

A da ne pričamo o snalaženju u prostoru.

Sledeći put su sa nama u šetnju pošle i seka i njena drugarica. Nina im je objasnila da moraju da shvate kako su ovi znakovi mnogo bitni da bi mogle da se vratimo kući.

Zato su nam i one pomogle.

Sada smo imale usput osim iksića i srca (sekin omiljeni simbol ) i kružiće…

Zato smo mogli još veću zabavu da napravimo od povratka kući.

Ako vidimo iks treba da stanemo na njega, ako je strelica da preskočimo, ako je krug da skočimo u mestu… dok za srce moramo da kažemo jedno (muško) ime. I tako redom…

Stigle smo kući, verovali ili ne. Doduše posle dužeg vremena i mnogo smeha, skakanja i vrištanja.

I zamislite…nogice nikog nisu bolele.

A gde su Ivica i Marica? Paaa… neznam za Ivicu, ali otkrili smo da se seka zaljubila u Nikolu. A o Marici nismo razgovarale.