NEKAD JE I SAMO JEDAN BALON DOVOLJAN ZA IGRU

Tog popodneva kiša je neumorno padala… Od izlaska jasno je – nema ništa.

Ali, šta ću sa detetom koje vrca od energije,toliko da mi se čini da će svakog trenutka da eksplodira.

I ono besomučno penjanje i spuštanje sa kreveta ima svoju granicu. U nekom trenutku potpuno je izvesno, odustaće ili ona ili krevet.

Zabaviti dete napolju čini mi se, mnogo je lakše. Čak je i u moje vreme siromašnih parkovskih sadržaja bilo lako da se u najoskudnijem parku provedu sati i sati.

Mislim, šta je detetu više potrebno u životu od jedne polomljene klackalice, tobogana sa rupom na sredini, ljuljaške koja još koliko toliko funkcioniše i ogromne livade i nogica koje trče, skaču i padaju …i možda jedne lopte.

Danas, sa druge odvesti dete u park je ravno našem odlasku u Diznilend.

Parkovi su renovirani, pritom ih bukvalno ima iza svake zgrade i u svakom ima još mnogo interesantnih spravica koje nisam ni znala da postoje u „moje vreme“. A o dodatnom plaćajućem sadržaju da i ne govorim… Tramboline, dvorci… ma čuda. Pozdravljam inicijativu renoviranja parkova za decu.

Stvarno nije teško zabaviti dete u parku… uz nekoliko hiljada dinara.

Ali, sada ni to nije opcija. Kiša ne namerava da stane… Švrća ne namerava da se smiri.

Možda baš zbog siromašnog sadržaja mog detinstva, jer kažu da dosada stvara genija, naučila sam da uvek mogu da se zabavim sa onim što imam.

A šta imam?

Pogled mi pade na balone, višak novogodišnje dekoracije… Aha, evo ideje.

igranje sa balonom

Pravila igre sa balonom

 

– Švrćko, jel si igrala nekad baloniranje? – izmislih u sekundi

-Neee, šta je to.

-Pa to je jedna igra sa balonom. Ima pravila. Najbitnije je da ti balon ne padne na zemlju. Hoćeš da igramo?

-Hoću!

Naduvah balon, ne previše da pukne nego, onako, dovoljno. I tako je počela igra koja je trajala satima… Usput sam naravno izmislila sva pravila, jer prava igra ima mora da ima svoja pravila.

Za početak smo se dobacivale. Čisto da se zagrejemo. I dok smo se dobacivale vežbale smo brojanje.

Prvi put samo pet. Ali već treći smo stigle do onog teškog broja posle deset… I nakon više pokušaja, naučili smo da je to jedanaest. I da posle njega ide dvanaest.

 

dete i balon

I još pravila baloniranja

 Onda je sledeći nivo bio da možemo da udaramo samo desnom rukom, pa samo levom rukom, desnom nogom, levom nogom, glavom… ?!?

Znate, i balans je bitna stvar.

 

Onda sam kanapom po sredini sobe podelila njeno i moje polje. Mislim, mora da se zna. Nema varanja.

Sada je igra bila u tome da kako znaš sačuvaš balon da ne padne u tvoje polje.

Manevri i krivljenja, bacanja u stranu i druge baletske figure bile su moram priznati smešne i meni koliko i njoj.

Nakon što samo pošteno izmorila i sebe i nju shvatila sam zašto deca vole balone. Pa oni su ustvari genijalni.

A zašto bi i odrasli trebalo da vole balone?

To je definitivno najlakši način da se dete fizički zabavi u kuci, a da pri tome nema straha da će nešto da sruši, polomi… Ili da će kao što je sa loptom slučaj komšiji da skače na ganglije, a vi možda čak popijete komunalnu kaznu za uznemiravanje javnog reda i mira.

 

 

pravila igre sa balonom

Od jednog balona do pravog sporta

Tako je tog kišnog popodneva nastala naša igra „baloniranje“, koja se kasnije toliko odomaćila u našoj porodici da si ispadao glup u društvu ako ne znaš pravila baloniranja.

Ruku na srce, ne znam ih ni ja, i mislim i da ih švrća sada već izmišlja sama… Ali svaka prava igra mora da ima pravila… i malo mašte!

Ono što je najbitnije, zbog ove igre ona je zavolela sport, tako da je vrlo brzo usledila i odbojka, pa košarka…

Nekad od jednog kišnog dana može da nastane i nešto tako dobro kao što je ljubav prema sportu.

 

 

 

Zašto bi se igrali ovoga?

 

-deca vole balone

 -dete je fizički aktivno

-možete da se igrate u stanu, a da ništa ne polomite

-sve što vam treba je balon